Home > Blog > Da se nikada ne zaboravi – 15 godina od početka agresije na SRJ

Da se nikada ne zaboravi – 15 godina od početka agresije na SRJ

Znak pripadnosti Vojsci Jugoslavije

Na današnji dan pre 15 godina otpočela je dvoipomesečna agresija devetnaest zemalja, članica NATO pakta na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ). Pripadnici RV i PVO Vojske Jugoslavije bili su stalna meta za NATO avione i krstareće rakete, počev od prvih udara iz vazduha 24. marta, nešto posle 19 časova pa sve do okončanja agresije 10. juna 1999. Tokom svih 78 dana agresije vazduhoplovci, pripadnici PVO i VOJIN-a su svojim znanjem i hrabrošću uspeli da nadomeste tehničku i tehnološku inferionost i pružili odlučujući otpor agresoru. Može se slobodno reći da su oni u potpunosti ispunili svoj dug prema otadžbini, bez obzira na sve.

Agresor je u startu angažovao 600 aviona različitih namena, da bi krajem agresije bila premašena brojka od 1000 angažovanih aviona. Najsavremenije što je naša avijacija posedovala bilo je 14 jednosednih lovaca tipa MiG-29 koji su kako-tako mogli da se suprostave napadaču (bar na papiru i u nekim drugačijim uslovima). Ipak i oni su bili poluispravni, sa isteklim resursima i samo je određeni broj aviona bio sposoban da poleti. Kvarovi raznih elektronskih sklopova koji su se događali na mnogim avonima odmah nakon poletanja, učinili su ih nesposobni za vazdušnu borbu.

Izvori za tekstove koji slede su nekoliko dokumentarnih filmova, knjiga i monografija (imena navedena u daljem tekstu) i prošle godine oni su objavljeni na Facebook stranici sajta Airserbia. Razlog njihovog ponovnog objavljivanja ovde je taj što su FB stranica kao i sam sajt Airsebia ugašeni. Još jedan od razloga je i taj da tadašnji događaji, primeri junaštva i stradanja ne padnu u zaborav, da ostanu zabeleženi i dostupni starijim generacijama za podsećanje a mlađima kao svetao primer, iz naše bliske prošlosti, kako se branila otadžbina.

OVAKO JE  SVE POČELO

  • Odlomci teksta i fotografije iz monografije “204. lovački avijacijski puk” (Saša Olujić, Goran Antić i Bojan Dimitrijević, Beograd 2005)
  • Svedočenja samih pilota i neposrednih svedoka događaja iz dokumentarnih filmova       „Niko nije rekao neću“ i  „Niko nije rekao neću – drugi deo“  (RTS)
  • Grbovi i oznake iz knjige “Oznake Vojske Jugoslavije(Beograd, 2004)
  • Fotografije-izvori: sajt Vojske Srbije, fotoarhiva ex.Airserbia foto VSCG

U utorak 23. marta 1999. otkazan je letački dan i pristupilo se razmeštanju snaga i sredstava tokom celog dana. Uveče je komandanta i načelnika Štaba pozvao komandant Korpusa PVO. Premešten je 20.OCS iz Starih Banovaca u Rakovicu. U 23.45 toga dana dobijen je signal “Vazdušna opsanost”. Na taj znak komandant 204.puka je naredio prebacivanje šest aviona L-18 na aerodorom u Niš, a posle korekcije odluke, učinjeno je to sa četiri aviona (piloti – komandant 127.lae ppuk Nebojša Đukanović, zamenik komadanta 127.lae ppuk Slobodan Kužet i komandiri avio-odeljenja majori Ljubiša Kulačin i Predrag Mulutinović).

 

Istovremeno posle dobijanja signala o vazdušnoj opasnosti, komandant 126.lae dobio je naređenje o izvlačenju aviona L-17 van aerodroma na put Batajnica-Novi Banovci. Deo snaga je ostao na aerodromu u rastresitom rasporedu, spreman za poletanje. Preostali deo sastava je dobio naređenje da ide u sklonište, a komandant puka, sa delom komande, odlazi u operativni centar i odatle nastavlja komandovanje.

U 3.18 časova 24.marta u 10-minutnoj spremnosti nalazila su se 4 aviona L-18 na aerodromu Niš. Toga dana po naređenju komande Korpusa PVO, avioni L-17 sa puta Batajnica-Novi Banovci vraćeni su na stajanke 126.lae a u toku prepodneva izveden je probni let avionom L-18 (pilot ppuk Jovica Nikolić). U 12.00h za potrebe puka avion An-26 izveo je prelet maršutom Batajnica-Podgorica-Niš-Ponikve-Batajnica a u senci aviona An-26 preleteo je avion L-18 (pilot major Darko Novković) na aerodorom Podgorica, a dva aviona L-18 (piloti major Predrag Milutinović i ppuk Nebojša Đukanović) sa aerodroma Niš na Ponikve.

Na dan 24.mart 1999 u 17.45h, 204.lovački avijacijski puk imao je sledeći raspored snaga:

               127. lovačka avijacijska eskadrila

Aerodrom Niš: 2 aviona L-18 (piloti majori Dragan Ilić, Iljo Arizanov, Ljubomir Đurđević i Abdul Emeti) i deo starešina VTSl sa komandirom kapetanom Janezom Kuharom

Aerodrom Podgorica: 1 avion L-18 (piloti majori Darko Novković i Slobodan Tešanović) i deo starešina VTSl sa ppor Radivojem Milićevićem

Aerodrom Ponikve: 2 aviona L-18 (piloti ppuk Nebojša Đukanović i majori Predrag Milutinović, Ivan Sitar, Boro Zoraja) sa delom starešina VTSl sa kapetanom Draškom Đorđevićem

Aerodrom Batajnica: 5 aviona L-18 (+ četiri neispravna), jedan aviona NL-18 (plus jedan neispravan) sa pilotima: ppuk Slobodan Kužet i Jovica Nikolić, majori Ljubiša Kulačin, Nebojša Nikolić, Rade Ranđelović i Dragan Vladisavljević, kapetani prve klase Zoran Radosavljević, Dragan Milenković, Milomir Miljković, Branislav Margetić i Milovan Đorđević.

        

126. lovačka avijacijska eskadrila

Posle naređenja komandanta 204.lap da se deo aviona izvuče na put Batajnica-Novi Banovci u 19h snage 126.lae imale su sledeći raspored: 6 aviona L-17 kod kapije br.5 do autoputa, 4 aviona L-17 na poziciji 126.lae, 3 aviona (2 L-17 i 1 NL-16) na poziciji 127.lae, 3 aviona L-17 na maloj stajanki kod kapije br.5 i 3 aviona na poziciji Moma.

 

 

Tokom prve noći sa aerodroma Niš poletela su dva aviona i oba su pogođena. Major Iljo Arizanov poleteo je po komandi u 19.50h prema zoni Suva Reka-Đakovica. Nakon poletanja, nekoliko puta bezuspešno pokušava da uspostavi vezu sa oficirom za navođenje (OZN) ili komandnim centrom (KC). Dok leti u zadatu zonu na horizontu vidi bljesak snažne eksplozije i u tom momentu postaje svestan da je agresija stvarno počela. Radar mu je ispravan ali SPO uređaj za signalizaciju da je ozračen neprijateljskim radarom ili da prema njemu lete neprijateljske rakete nije bio ispravan. Nakon leta od 5-6 minuta vizuelno uočava avion i njegov kondezacioni trag koji dolazi iz pravca Albanije. Odlučuje da ga samo osmatra i da nastavi u zadatom kursu. Malo kasnije, u poziciji severno od aerodroma Slatina  na radaru, desno od sebe, uočava drugi avion na udaljenosti od 25km i usmerava svoj avion prema njemu. Ovaj cilj mu se ubrzo gubi i kako nema informacije više o njemu major Arizanov energično okreće svoj avion u levu stranu i sada dovodi, ranije uočeni avion, u nišansko staklo. Nedostajalo mu je još 30-tak sekundi kako bi ostavrio zahvat i lansirao svoju raketu kada je njegov avion pogođen. Iz penjanja avion je krenuo u levu spiralu i  brzo je počeo da gubi visinu. U retrovizorima Arizanov vidi da se avion zapalio i da gori, nijedna od signalizacija ništa ne pokazuje ali komandna palica ne reaguje – avion je neupravljiv. Nakon toga majoru Arizanovu nije ostalo ništa drugo nego da se katapultira. Prezemljio se zoni zloglasne Drenice, području pod potpunom kontrolom tzv. OVK. Nakon dva dana iscrpljujućeg lutanja i skrivanja od šiptarskih bandi stigao je do aerodorma Slatina i za sve to vreme kolege i komanda o njemu ništa nisu znali. Hrabri pilot, srpski junak modernog vremena, Iljo Arizanov ubrzo je nakon rata penzionisan zbog zdravstvenih problema. Hrabro srce na kraju ipak nije izdržalo i 3. septembra 2011. godine Iljo Arizanov umro je u svojoj 52 . godini.

Drugo poletanje sa Niškog aerodroma ostvario je major Dragan Ilić i to u 20.40h – zona očekivanja Kuršumlije. Od OZN dobija tri navođenja, prva dva najverovatnije na krstareće rakete (visina ciljeva 90-100m na različitim daljinama) a već ranije tokom leta ustanovio je da mu radar nije ispravan. Bolje rečeno radar je bio nepouzdan jer drugi cilj na koji je Ilić navođen, uspeo je radarom da uočio (radar je radio u režimu osmatranja) ali ne i da ostvari zahvat (radar nije radio u režimu nišanjenja). Treće navođenje bilo je na grupu ciljeva koja je letela na 10000m i na daljini od 50-60km. U penjanju u novom kursu prema navođenju OZN na visini između 3000 i 4500m dolazi do eksplozije nekog ubojnog sredstva neposredno ispred aviona sa desne strane. Kroz taj vatreni oblak od eksplozije Ilićev avion prolazi nosnim delom i desnom stranom, dolazi do otkaza instalacija za merenje brzine i visine aviona i pucanja čeonog staklo koje se ipak nije raspalo. Uz pomoć rezervne pitostatičke instalacije, potrebni podaci za letenje ponovo su dostupni Iliću koji je obavestio OZN da prekida misiju i sa smanjenom brzinom od 450km/h uspeo je da se vratio na polazni aerodrom. Ilićev oštećeni MiG-29 na aerodormu Niš će uništiti NATO bombe na zemlji 11.maja.

Sa aerodoroma Batajnica prve noći poleteli su majori Nebojša Nikolić i Ljubiša Kulačin. Oko 20.30h na Batajnicu stiže naređenje iz Operativno centra korpusa PVO da polete dva aviona MiG-29. Iz pripravnosti br.2 prvi poleće major Nebojša Nikolić u 20.37h u zonu očekivanja Bečej, sa aerodroma po kojem već padaju agresorske bombe i čija dejstvo Nikolić uočava iz svog aviona neposredno po odvajanju od piste. Major Nikolić uočava da mu je neispravan radar, da nema kursnu navigaciju i tri puta ne uspeva da uspostavi vezu sa OZN. Odlučuje ipak da ide prema zoni očekivanja Bečej blago manevrišući i koristeći poznate orijentire na zemlji jer navigaciju nije imao. Oko njegovog aviona eksplodiraju rakete koje on oseća, jer one „bacaju“ avion ali on i dalje uspeva da leti ka zadatom cilju. Međutim jedna od nekoliko raketa ipak pogađa avion iznad Titela, izazivajući požar sa desne strane kabine koji je obuhvatio i instrumental tablu i ispuni kabinu dimom. I pored pogotka avion je bio upravljiv, reagovao je na komande ali zbog dima i vatre u kabini Nikolić je morao, nakon što je javio svoj položaj, visinu i status, da se katapultira.  Doskočio je u atar sela Knićanin gde je nakon 5h po njega doletela Gazela sa Batajnice da ga pokupi.

 

 

Jedini koji je prve noći poleteo i uspeo da sleti bio je major Ljubiša Kulačin. On je sa aerodroma Batajnica poleteo kada i major Nikolić, patrolirao u zoni Bečej, pokušavao da ostvari zahvat ali bezuspešno  i zbog  oštećenja na Batajnici sleteo je na aerodrom Surčin. Inače najmanje podataka je dostupno baš o ovom letu, kako u knjigama tako i u dokumetarnim filmovima „Niko nije rekao neću“ (jedan od retkih aktera i svedok ovih događajajer koji se ne pojavljuje u filmu).  

 

 

Sa aerodroma Ponikve prve noći poleteo je i major Predrag Milutinović-Grof na signal za uzbunu 31.OSC u 20.40h. Milutinović kreće u zonu očekivanja Sjenica i odmah po poletanju vidi da radar neće da se prebaci iz moda navigacija u borbeni mod, znači nema mogućnosti otkrivanja ni dejstva po neprijatelju. Na sve to nije mogao ni da uspostavi vezu sa nekim OZN. U situaciji kada se gorivo neumitno smanjuje, kada ne postoji mogućnosti da eventualno ispali neku raketu i kada ne postoji navođenje sa zemlje jedinio rezenski je bilo krenuti na sletanje. Iznada aerodroma Lađevci kruži ali bez obzira na raniji dogovor, aerodromska pista ipak nije bila osvetljenja i on ne može da sleti. Dok kruži iznad Lađevaca uspostavlja vezu sa Operativnim centrom koji ga upućuje na sletanje na aerodorm Niš. Uzima kurs prema Nišu, preleće Kruševac, uspostavlja vezu sa kontrolom letenja i dogovara pravac sletanja. Milutinovićeva 29-tka nalazi se na 600m visine. Iznenada SPO uređaj počinje da signalizira da je avion ozračen radarom ali sa zemlje. Nakon 30-tak sekundi Milutinović oseća snažan udar od pozadi, strašna eksplozija potresa avion koji obavija vatrena lopta. Palica ne reaguje i avion počinje da pada. Milutinović uspeva samo da javi da je pogođen (iznad Jastrebca) i da se katapultira u reonu Ribarske Banje iu prizemljuje u ataru sela Mala Reka.

       

  • Odlomci iz monografije “Kurjaci sa Ušća” – istorijat 252. lovačko-bombarderske eskadrile (Bojan Dimitrijević, Beograd 2004.)

Naoružana Orlovima, 252.lbae je učestvovala u ratu 1999. godine. Već 23. mart bila je prva uzbuna, jer je neprijatelj simulirao elektronskim putem napad. Sledećeg jutra borbeni deo eskadrile bio je spreman. Kako nije bilo dovoljno pilota spremnih da izvrši noćno prebaziranje, ono je usledilo tokom pre podneva. Eskadrila je ponovo (kao i u oktobru 1998) bila na aerodormu Ponikve, sem 3.odeljenja koje je imalo zadatak vuče meta. Oni su sa nekoliko aviona ostali u Batajnici. Tehničari su u dva ešalona takođe stigli na Ponikve. Jedan od poslednjih letova pred sam napada izvršio je Mi-8 koji je na Ponikve iskrcao jednu ekipu VTČ eskadrile. Dan kasnije helikopterom stižu iz Generalštabne škole i raniji komandant Todorović i komandir Bandić, koji će takođe ojačati stroj. Kurjaci su tako bili ponovo na istom mestu kao i pet meseci pre, na aerodromu, na kome se od 1997. nalazio samo 65.bataljon za obezbeđenje avijacije. Iščekivanje rata je opet poznat osećaj za mnoge od Kurjaka, samo nije se slutilo da će rat biti vođen na način kakav je vođen.       

 

One comment

  1. Junaci,

    neizmerno vam hvala što ste mi ukazali te 1999 godine da se upoznam sa mnogima od Vas, proveli smo zajedno izvesno vreme na Niškom aerodrumu u PP vodu gde ste spavali do prvih zadataka. Žao mi je što neki nisu među nama, ali mi je drago što su pokazali da imaju veliko Srpsko srce i polete u nezaborav.

    U nadi da ćete u budućnosti leteti vedrim i mirnim nebom naše Srbije upućujem Vam veliki pozdrav i zahvalnost na svemu što ste učinili za sve nas.

    Šuljagić Mirko
    tadašnji redovan vojnik u PP vodu na Niškom aerodrumu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Scroll To Top